Op-ed: Proizvoljna interpretacija zakona

Datum : 02/11/2018 Piše : Milica Jakovljević

Iz kog si sistema?

Svakako te dve godine prođoše brzo, a sa njima i naša bezbrižnost. Dolazak na Kosovo je doneo neku novu stvarnost na koju se ama baš niko nije pripremio! Nakon kulturološkog šoka, dočekao nas je i obrnuti kulturološki šok. Sve je moralo uraditi iz početka… čak i izvaditi dokumenta. Pokušavam da se setim da li još uvek imam čuveni, “presvetli” ekstrat i jasno se sećam da sam pre odlaska u Ameriku rekla mami da ga čuva kao oči u glavi! Sećam se koliko se cela moja porodica angažovala da mi nađe izvod iz matične knjige rođenih pre marta 1999., kada je trebalo da prvi put izvadim ličnu kartu. Tad sam sebi obećala da ću čuvati svaki dokument do kraja svog života koliko god to bilo besmisleno. Svejedno, ja sam bila prava srećnica. Uspela sam da izvadim tu prvu ličnu kartu, a sada i drugu.

Baš u vreme kad sam izvadila novu ličnu kartu, moja veoma bliska prijateljica, me je upoznala sa svojom prijateljicom koja ne pripada ni jednom sistemu. Svi je hoće, a zapravo niko. Čim smo se videle, prva rečenica koju je izustila je bila: “Znam da radiš u nevladinom sektoru, ceo se život boriš sa vetrenjačama, daj probaj da joj pomogneš.” Njega priča je slična priči mnogih žena koje su se udale na Kosovu, dobile decu i provele dobar deo svog života na istom. Doselila se iz Rusije, negde krajem devedesetih. U međuvremenu se udala i dobila decu, a nakon toga i razvela. Onog trenutka kada se razvela, bivši muž je prestao da joj prijavljuje boravak, a ona i posle bezbroj pokušaja nikada nije uspela da dobije kosovsku ličnu kartu. Ono što joj preostaje je da se moli da neće biti deportovana i ostaviti svoju decu na Kosovu, samu i nezaštićenu.

Niko nije kriv, a svi smo žrtve.

Mnogo i često sam razmišljala o ovoj ženi, mada mi nije bilo jasno kako smo došli do te situacije gde nevladine organizacije moraju da obavljaju funkciju rezervisanu za državu. U međuvremenu sam ponovo otišla u Ameriku. Ovog puta da radim, i na mnogo kraći period nego prvi put. Dok sam bezbrižno ispijala kafu iz Starbaksa pomenuh nekim svojim kolegama da treba da napišem jedan članak na temu izdavanja ličnih dokumenta na Kosovu. Jedan od njih kosovski Srbin, drugi kosovski Albanac. Svaki u svom svetu. Svaki svoj život živi u nekoj svojoj realnosti. I dok Kosovski Srbin, duboko uzrujan, govori da je tu da mi da sve informacije, da je svima pisao, kumio, molio, ljutio se, borio se i da ništa nije uradio, kosovski Albanac ga ubeđuje da je dobiti ekstrat prelako i da mu nije jasno otkud ta frustracija kod pomenutog kosovskog Srbina.

Kosovski Srbin, crven u licu, sa dozom frustracije koju skoro videla nisam, priča da ni posle petnaest godina nije uspeo da pomogne svojoj supruzi koja nije rođena na Kosovu da izvadi ličnu kartu. Žive zajedno na Kosovu, imaju dvoje dece, ona čak i radi u jednoj javnoj instituciji, ali bez lične karte. Bila je pozvana da izađe na kosovske izbore, a nije mogla da dobije ličnu kartu. Razlog: nisu venčani u kosovskom sistemu. Dok ne verujem šta čujem svojim ušima, kolega kosovski Albanac ga čvrsto ubeđuje da je to nemoguće i da se nije dobro raspitao. Već previše ljut, povređen i apsolutno nemoćan, a opet dostojanstven i prkosan naređuje mi da sve prevedem svom šefu Amerikancu. Razmišljam o tome kako taj nedužan Amerikanac nema nikakve veze sa ovom kosovskom psihodelijom, ali svejedno prevodim ad verbum sve što mi je rečeno…

Šef Amerikanac izgovara surovu istinu: “Čuo sam za sve to, ali kako ja kao Amerikanac imam bilo šta sa vašim sistemom? Možda, i sigurno, da neki drugi Amerikanci imaju udela i doprineli su tom ludilu u kom živite, ali ja nisam taj.” Kad malo bolje razmislim, on zaista nije taj. Možda neki drugi Amerikanci, Nemci, Austrijanci, Francuzi snose krivicu, ali ne i on. Ne može da nam on bude kriv što žene udate za kosovske Srbe mogu da glasaju, a ne mogu da dobiju ličnu kartu. Nije nam on kriv što moramo da posedujemo izvode rođenih od pre marta 1999. Nije nam on kriv što se proces integracije odvija i obavlja preko noći, a imamo ovakve slučajeve. Ne znam ko je kriv, ali nije on. Niko nije kriv, a svi smo žrtve.

Naravno, pod uticajem svega što sam čula, čitam Zakon o državljanstvu Kosova, primećujem da ne razumem šta je pisac hteo da kaže. Članom 11 je predviđena naturalizacija supružnika, a članom 12 naturalizacija supruga naturalizovane osobe. Član 11 predviđa: “Strana osoba koja je supružnik državljanina Republike Kosova dobija državljanstvo na osnovi zahteva ako na dan predaje zahteva ispunjava ove uslove…” S druge strane, u članu 12 stoji da “Suprug naturalizovane osobe stiče državljanstvo Republike Kosova ako u vreme podnošenja njegovog zahteva ispunjava sledeće uslove…”

Onako zbunjena pričam sama sa sobom nag glas u holu hotela u hladnom I dalekom Koloradu. Pokušavam da razumem ko je tu suprug, ko je supruga, ko je supružnik… Onda kažem sebi da smo možda preko noći postali toliko progresivni da smo počeli da se koristimo verzijom jezika koja ne sugeriše pol i rod. Nije mi jasno da li se ovi članovi odnose samo na supružnika, supruga ili je supružnik zapravo supruga, a suprug samo suprug. Ko je ovde ko? Šta je ovde šta? Kad i gde smo se mi to izgubili u prevodu?

I dok u Zakonu o državljanstvu Kosova ne pronalazim ništa što bi moglo da pomogne gore pomenutim osobama, shvatam da na Kosovu svako članove svih zakona tumači kako mora, nekad kako želi, a retko onako kako treba. I dalje smo na početku svih početaka. Niko, ama baš niko, ne može da kaže sa sigurnošću gde smo mi to krenuli i kako ćemo da te ljude koji fizički žive na severnom Kosovu, a pravno ne žive nigde, čak i ne postoje da uključimo u tokove društva i zvanično.

Na kraju, razočarana, držim ona svoja dva pasoša i zahvaljujem nebeskim silama što nisam morala da prođem kroz ovu golgotu. Izgleda je moja mama ipak bila u pravu kad smo napuštali rodni Obilić… Ponesi dokumenta, ostalo ostavi i idi… idi glavom bez obzira i bez šanse ponovnog povratka. Summa summarum, srećno državljanstvo i dobijanje ekstrata svima koji slave! Uspeh je imati ga, a to više nego išta zaslužuje da se proslavi! Vi što ga nemate, biće bolje, samo niko ne zna kad! Svejedno, možemo zajedno da slavimo, makar smo u tome eksperti.

Piše: Milica Jakovljević
Ovaj tekst izrađen je u sklopu projekta “Sporazum o matičnim knjigama: tiha voda briselskog brega” koji implementira nevladina organizacija LINK iz Severne Mitrovice uz finansijsku podršku KFOS-a. Mišljenja, nalazi i/ili zaključci koji su izneti u ovom tekstu pripadaju autoru i ne predstavljaju nužno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.